КЛИМА, РЕЉЕФ, ГЕОГРАФИЈА...

Би­ле­ћа се на­ла­зи у Ис­точ­ној Хер­це­го­ви­ни на рас­кр­сни­ци пу­те­ва ко­ји са ју­га, ја­дран­ске оба­ле и Ду­бров­ни­ка (60 км), Тре­би­ња (30 км) во­де пре­ма сје­ве­ру (Гац­ку), ис­то­ку (Ник­ши­ћу) и за­па­ду (Мо­ста­ру). Те­ри­то­ри­ја овог ди­је­ла Хер­це­го­ви­не укуп­не по­вр­ши­не 633 км2 пре­те­жно је бр­до­ви­та, кр­ше­ви­та и пре­ма сје­ве­ру пла­нин­ска.
Би­ле­ћа (450–480 м над­мор­ске ви­си­не) је град бо­га­те и за­ни­мљи­ве кул­тур­но исто­риј­ске про­шло­сти. Град је при­је по­сљед­њег ра­та имао око 7.000, а оп­шти­на око 13.000 ста­нов­ни­ка. Тре­нут­но Би­ле­ћа не­зва­нич­но има око 14.000 ста­нов­ни­ка.
Кли­ма на под­руч­ју оп­шти­не Би­ле­ћа је ме­ди­те­ран­ско-кон­ти­нен­тал­ног ти­па, па су ов­дје ље­та обич­но ду­га, су­шна и то­пла, а зи­ме ре­ла­тив­но бла­гог ка­рак­те­ра. Би­лећ­ки крај има око 2200 ча­со­ва сун­че­вог сја­ја го­ди­шње.
Ис­под са­мог гра­да Би­ле­ће (ју­жни дио) из­ви­ре ри­је­ка Тре­би­шњи­ца по­зна­та у ли­те­ра­ту­ри као нај­ве­ћа по­нор­ни­ца у Евро­пи, ко­ја је 1966/67 го­ди­не на 17-ом км ју­жно од Би­ле­ће пре­гра­ђе­на бе­тон­ском бра­ном ви­си­не 105 м и ти­ме ство­ре­на огром­на вје­штач­ка аку­му­ла­ци­ја, јед­на од нај­ве­ћих у сви­је­ту, по­зна­та под на­зи­вом Би­лећ­ко је­зе­ро,ко­је има ду­жи­ну 18 км а ши­ри­ну 3–5 км (Хи­дро­е­лек­тра­на на Тре­би­шњи­ци).
 На за­пад­ном ди­је­лу оп­шти­не Би­ле­ћа у Фат­нич­ком по­љу, про­ти­че ри­је­ка Ври­је­ка и по­ни­ре у истом том по­љу пла­ве­ћи га у ки­шним мје­се­ци­ма, а по­зна­та је по ква­ли­тет­ној па­стрм­ки по­то­чар­ки и ен­дем­ској га­о­ви­ци.
Ре­љеф­не ка­рак­те­ри­сти­ке би­лећ­ке оп­шти­не из­ра­же­не су у бр­до­ви­тим те­ре­ни­ма, из­ме­ђу ко­јих су смје­ште­на кра­шка по­ља: Да­бар­ско, Фат­нич­ко, План­ско и Би­лећ­ко.
У про­шло­сти ста­нов­ни­штво ових кра­је­ва ба­ви­ло се зе­мљо­рад­њом и сто­чар­ством. Из­ме­ђу бр­да се на­ла­зе ма­ла кра­шка по­ља, удо­ли­не и кра­шке за­рав­ни. Кр­че­на је шу­ма и ва­ђен ка­мен да би се ство­ри­ла но­ва об­ра­ди­ва по­вр­ши­на. Пре­о­вла­да­вао је сит­ни се­љач­ки по­сјед, са при­ми­тив­ном об­ра­дом зе­мље и ни­ском про­дук­тив­но­шћу ра­да. Та­кав по­сјед ни­је мо­гао пре­хра­ни­ти бро­јне по­ро­ди­це, те си­ро­ма­шни се­ља­ци из ових кра­је­ва од­ла­зе на др­жав­не јав­не ра­до­ве, у гра­до­ве, на по­љо­при­вред­не се­зон­ске ра­до­ве у Сла­во­ни­ју и Вој­во­ди­ну, а на­ро­чи­то кра­јем XIX и по­чет­ком XX ви­је­ка у Аме­ри­ку. Пре­ма по­пи­су ста­нов­ни­штва 1910. го­ди­не у ино­стран­ству је ра­ди­ло 1416 Би­ле­ћа­на, од че­га 1131 у Аме­ри­ци.
Да­нас би­ле­ћа­ни жи­ве и сна­ла­зе се ка­ко мо­гу и уми­ју: ра­де­ћи у др­жав­ном и при­ват­ном сек­то­ру, а на­ро­чи­то су по­ста­ли по­зна­ти по про­из­вод­њи ка­ме­них пло­ча ви­со­ког ква­ли­те­та.

ГЕ­О­ГРАФ­СКИ ПО­ЛО­ЖАЈ
Оп­шти­на Би­ле­ћа за­у­зи­ма 1,24 % од укуп­не те­ри­то­ри­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. На­ла­зи се на са­мом пре­ла­зу из­ме­ђу ни­ске Хер­це­го­ви­не (Ху­ми­на) и ви­со­ке Хер­це­го­ви­не (Ру­ди­на), на са­мом до­ди­ру ме­ди­те­ран­ске и кон­ти­нен­тал­не кли­ме.
Оп­шти­на Би­ле­ћа се гра­ни­чи са пет хер­це­го­вач­ких и јед­ном цр­но­гор­ском оп­шти­ном. На сје­ве­ру се гра­ни­чи са Гац­ком и Не­ве­си­њем, на сје­ве­ро­за­па­ду са оп­шти­ном Сто­лац, на за­па­ду Љу­би­њем, на ју­гу Тре­би­њем, а на ис­то­ку са цр­но­гор­ском оп­шти­ном Ник­шић.
Би­ле­ћа је од дав­ни­на по­зна­та као ва­жна рас­кр­сни­ца пу­те­ва. У вре­ме­ну успо­на срп­ске др­жа­ве овим под­руч­јем су вла­да­ли Не­ма­њи­ћи, а са­ма Хер­це­го­ви­на, та­да За­ху­мље по­зна­та је као вој­вод­ство све­тог Са­ве. И у то ври­је­ме овај крај је био по­ве­зан са оста­лим зе­мља­ма и тр­го­вач­ким гра­до­ви­ма.
Про­стор оп­шти­не Би­ле­ћа у са­о­бра­ћај­ном по­гле­ду има ре­ла­тив­но по­во­љан по­ло­жај. Ма­ги­страл­ни пут Са­ра­је­во–Фо­ча–Би­ле­ћа–Тре­би­ње–Ду­бров­ник оства­ру­је по­ве­за­ност уну­тра­шњо­сти са при­мор­јем. Ре­ги­о­нал­ним прав­ци­ма оп­шти­на је по­ве­за­на пре­ко Сто­ца са ма­ги­страл­ним пу­тем Са­ра­је­во–Мо­стар, а пре­ко Ник­ши­ћа и Под­го­ри­це оства­ре­на је по­ве­за­ност са Цр­ном Го­ром.

 КЛИ­МА
Под­руч­је оп­шти­не Би­ле­ћа на­ла­зи се под ути­ца­јем ме­ди­те­ран­ске и кон­ти­нен­тал­не кли­ме. Ље­та су то­пла, мје­сти­мич­но и вр­ло то­пла (20–30оЦ). Зи­ме су ма­ње бла­ге (0–5 оЦ). Сре­дља го­ди­шња тем­пењ­ра­ту­ра се кре­ће од 11 до 14 оЦ, а нај­ни­жа тем­пе­ра­ту­ра је у ја­ну­а­ру. Је­сен је увијек то­пли­ја од про­ље­ћа, што је по­сље­ди­ца ма­ри­тим­ног ути­ца­ја. Ма­ње ври­јед­но­сти тем­пе­ра­ту­ре и ве­ћа ко­ле­ба­ња углав­ном су усло­вље­на по­ра­стом над­мор­ске ви­си­не.
Го­ди­шња рас­по­дје­ла ко­ли­чи­не па­да­ви­на је не­рав­но­мјер­на. Мје­се­ци са нај­ви­шом ко­ли­чи­ном па­да­ви­на су но­вем­бар и де­цем­бар, а за­тим ја­ну­ар и фе­бру­ар, да­кле у зим­ском ди­је­лу го­ди­не. У љет­њем пе­ри­о­ду ју­ли-ав­густ па­да­ви­не су ми­ни­мал­не. Ов­дје је при­су­тан из­ра­зи­то не­по­во­љан рас­по­ред па­да­ви­на јер па­да­ви­на нај­ви­ше има из­ван ве­ге­та­ци­о­ног пе­ри­о­да. Па­да­ви­не у ви­ду сни­је­га су ри­јет­ке, та­ко да у го­ди­шњој ко­ли­чи­ни па­да­ви­не има­ју не­знат­но уче­шће. Про­сјеч­на ко­ли­чи­на па­да­ви­на из­но­си 1700 мм го­ди­шње.
За овај про­стор је ка­рак­те­ри­стич­на по­ја­ва мра­за, пре­те­жно у зим­ском пе­ри­о­ду, од­но­сно у ра­ну је­сен и ра­но про­ље­ће. У по­гле­ду облач­но­сти Би­ле­ћа спа­да у нај­ве­дри­ја мје­ста у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Нај­ве­ћа облач­ност је у де­цем­бру и но­вем­бру а нај­ма­ња у ав­гу­сту. Ова­ко ма­ле ври­јед­но­сти облач­но­сти по­ка­зу­ју ве­о­ма ду­го тра­ја­ње сун­че­вог сја­ја, ко­је из­но­си пре­ко 2 200 са­ти у то­ку го­ди­не. Нај­че­шћи вје­тро­ви су ју­го и сје­вер­ни. Сје­ве­рац до­но­си хлад­не ва­зду­шне ма­се са пла­ни­на, а ју­го то­пли­је и ки­шно ври­је­ме.
Аку­му­ла­ци­ја Би­ле­ћа има ути­цај на ми­кро-кли­му! На­кон фор­ми­ра­ња аку­му­ла­ци­је за­па­жа се сма­ње­ње ко­ле­ба­ња екс­трем­них ври­јед­но­сти тем­пе­ра­ту­ре. То сма­ње­ње за по­је­ди­на мје­ста из­но­си: Би­ле­ћа 1,0оЦ, Ла­ства 2,3 оЦ, Тре­би­ње 1,6 оЦ, и Бер­ко­ви­ћи 0,7 оЦ. Ре­ла­тив­на вла­жност ва­зду­ха се по­ве­ћа­ла: Би­ле­ћа 12%, Ла­ства 5%, Бер­ко­ви­ћи 7%. Број да­на са ма­глом се у Ла­стви по­ве­ћао за 4,6 да­на док се у Би­ле­ћи сма­њио за 6,2 да­на.

ЗЕ­МЉИ­ШТА
На под­руч­ју оп­шти­не Би­ле­ћа за­сту­пље­на су сле­де­ћа тла: лу­ви­сол, флу­ви­сол, ли­то­слој на креч­ња­ци­ма и до­ло­ми­ти­ма, кал­ко­кам­би­сол и кал­ко­ме­ла­но­сол. Свој­ства зе­мљи­шта је да су плит­ка, су­ва и то­пла тла. Ду­би­на је огра­н­и­че­на до 30 цм. Креч­њач­ке цр­ни­це су не­кар­бо­нат­на тла, иако се раз­ви­ја­ју на креч­ња­ку и до­ло­ми­ту, али су до­ста за­си­ће­на јо­ни­ма кал­ци­ју­ма и маг­не­зи­ју­ма. Ре­ак­ци­ја тла је не­у­трал­на до сла­бо ки­се­ла. Ова тла ни­су при­клад­на за ин­тен­зив­ну биљ­ну про­из­вод­њу.
Кал­ко­кам­би­сол је сме­ђе тло креч­ња­ка и до­ло­ми­та. Фи­зич­ка свој­ства су до­ста по­вољ­на. Кал­ко­кам­би­сол и кал­ко­ме­ла­но­сол су нај­за­сту­пље­ни­ја зе­мљи­шта на овом про­сто­ру. Ли­то­сол су не­раз­ви­је­на вр­ло плит­ка тла.
Нај­ни­жи, ујед­но и нај­ве­ћи дио кра­шких по­ља са­чи­ња­ва­ју до­лин­ска алу­ви­јал­на или де­лу­ви­јал­на, ми­не­рал­но-мо­чвар­на-оглеј­на или глеј­но кар­бо­нат­на тла. Ово су ду­бо­ка тла пре­те­жно те­жег са­ста­ва. Ова зе­мљи­шта су из­ло­же­на ду­го­трај­ним по­пла­ва­ма и трај­ном деј­ству под­зем­них во­да и слу­же углав­ном као па­шња­ци или сла­би­је про­дук­тив­не ли­ва­де. Уз од­го­ва­ра­ју­ћу хи­дро и агро ме­ли­о­ра­ци­ју омо­гу­ће­на је вр­ло успје­шна про­из­вод­ња свих рат­ср­ских кул­ту­ра.
Би­лећ­ко по­ље је ка­рак­те­ри­стич­на кра­шка вр­та­ча, са ре­ла­тив­но плит­ким зе­мљи­штем фор­ми­ра­ним на пло­ча­сто усло­је­ним ла­по­рит­ним креч­ња­ци­ма. По укуп­ној по­вр­ши­ни и основ­ним пе­до­ло­шким осо­би­на­ма зе­мљи­шта овог по­ља не­ма­ју ве­ћи зна­чај за по­љо­при­вред­ну про­из­вод­њу.

ХИ­ДРО­ГРА­ФИ­ЈА
По­ред кли­мат­ских фак­то­ра и ре­љеф знат­но ути­че на ре­жим во­да. Хи­дро­граф­ске од­ли­ке оп­шти­не Би­ле­ћа су до­ста јед­но­лич­не, што је ре­зул­тат не­по­вољ­них те­рен­ских усло­ва. Те­рен је из­ра­зи­то карст­но под­руч­је и од­ли­ку­је се спе­ци­фич­ном хи­дро­гра­фи­јом. По­вр­шин­ских во­да је ве­о­ма ма­ло, док се уну­тра­шњост креч­њач­ког те­ре­на од­ли­ку­је ве­ли­ким бо­гат­ством. Под­зем­не во­де су ме­ђу­соб­но по­ве­за­не пре­ко ка­на­ла, спи­ра­ње је до­бро раз­ви­је­но. По­ни­ра­ње во­да је ве­ли­ко и од­ви­ја се пре­ко си­сте­ма пу­ко­ти­на. По­вр­шин­ско оти­ца­ње све­де­но је на ми­ни­мум. Ри­јеч­ни то­ко­ви су ри­јет­ки.

ТРЕБИШЊИЦА
У не­по­сред­ној бли­зи­ни гра­да, на ју­жној стра­ни на­ла­зи се из­во­ри­ште ри­је­ке Тре­би­шњи­це, нај­ве­ће по­нор­ни­це у Евро­пи. На по­вр­ши­ни се ја­вља у ви­ше на­вра­та, под раз­ли­чи­тим име­ни­ма. На­ста­је на ју­го­за­пад­ном обо­ду Ле­бр­шни­ка гдје из­ви­ру по­то­ци Вр­ба, Дра­ме­ши­на, Жа­ње­вич­ка ри­је­ка, Ја­се­ник и Жу­пан ко­ји оти­чу у је­зе­ро Кли­ње. Ото­ка је­зе­ра Кли­ње је ри­је­ка Му­шни­ца ко­ја те­че пре­ма ју­гу, кроз Га­тач­ко по­ље. Му­шни­ца по­ни­ре у Га­тач­ком по­љу. На обо­ду Цер­нич­ког по­ља оти­че Кључ­ка ри­је­ка ко­ја убрзо не­ста­је у по­но­ру. На сје­вер­ном ди­је­лу Фат­нич­ког по­ља из­ви­ру Ка­ме­ник, Ку­каљ и еста­ве­ла Обод, од ко­јих на­ста­је Фат­нич­ка ри­је­ка. Ју­жно од Би­ле­ће на за­пад­ном ди­је­лу Вла­хи­ње Тре­би­шњи­ца се по­ја­вљу­је по че­твр­ти пут, али пр­ви пут под име­ном Тре­би­шњи­ца. Ње­ни нај­ве­ћи из­во­ри су Де­ја­но­ва пе­ћи­на, Ник­шић­ко вре­ло и вре­ло Око. Ови из­во­ри су по­то­пље­ни на­кон из­град­ње бра­не Гран­ча­ре­во и фор­ми­ра­ња аку­му­ла­ци­је Би­лећ­ко је­зе­ро. Ду­жи­на Тре­би­шњи­це ва­ри­ра од 35 до 98 ки­ло­ме­та­ра за­ви­сно од ко­ли­чи­не про­ти­ца­ја.

БИЛЕЋКО ЈЕЗЕРО
Из­град­њом Хи­дро­е­лек­тра­на на Тре­би­шњи­ци 1966. г. ство­ре­на је јед­на од ве­ћих вје­штач­ких аку­му­ла­ци­ја на сви­је­ту – Би­лећ­ко је­зе­ро. Би­лећ­ко је­зе­ро је ду­гач­ко 18 км а ши­ро­ко од 3 до 5 км. Је­дан дио је­зе­ра при­па­да Цр­ној Го­ри (Цр­ве­не Сти­је­не). Је­зе­ро је ве­о­ма бо­га­то ри­бом а нај­че­шће вр­сте су сом, де­ве­ри­ка, стру­гач и па­стрм­ка. Је­зе­ро се углав­ном хра­ни под­зем­ним во­да­ма. У не­по­сред­ној бли­зи­ни је­зе­ра су из­гра­ђе­ни мо­тел „Ви­ди­ко­вац“ и ре­сто­ран „Је­зе­ро“.

ВОДЕ КРАШКИХ ПОЉА
У кра­шким по­љи­ма ја­вља­ју се пе­ри­о­дич­ни и по­вре­ме­ни то­ко­ви, као и еста­ве­ле и по­тај­ни­це. Глав­ни во­до­ток у Да­бар­ском по­љу је ри­је­ка Опа­чи­ца. Опа­чи­ца је бу­ји­чан во­до­ток, по­вре­ме­ног ка­рак­те­ра – ље­ти пре­су­ши. По­ред Опа­чи­це, ту је и Ври­је­ка. Ове по­ме­ну­те ри­је­ке по­ни­ру и њи­хо­ве во­де ја­вља­ју се у из­во­ри­ма ри­је­ка Бре­га­ве и Тре­би­шњи­це. Све во­де Да­бар­скопг по­ља од­во­де по­но­ри По­ни­кве и Ку­ти. У Фат­нич­ком по­љу не­ма стал­них то­ко­ва, то су углав­ном еста­ве­ле Обод и Ба­ба.
У окви­ру „идеј­ног про­јек­та хи­дро­е­нер­гет­ског ис­ко­ри­шћа­ва­ња гор­њих хо­ри­зо­на­та сли­ва ри­је­ке Тре­би­шњи­це“ изграђен је тунел  Че­пе­ли­ца-По­до­со­је-Фат­нич­ко по­ље, који ће убудуће омогућити веће ис­ко­ри­шћа­ва­ња во­де­не сна­ге.

БИЉ­НИ И ЖИ­ВО­ТИЊ­СКИ СВИ­ЈЕТ
Биљ­ни и жи­во­тињ­ски сви­јет је ве­о­ма раз­но­­вр­стан, а на ње­га нај­ви­ше ути­чу ре­љеф и кли­ма. У кра­шким по­љи­ма су тра­ве чи­јим су­ше­њем се до­би­ја си­је­но, ве­о­ма ва­жна сточ­на хра­на. На пла­ни­на­ма и ве­ћим над­мор­ским ви­си­на­ма на­ла­зи се шу­мо­ви­ти по­јас. То су углав­ном ли­сто­пад­не шу­ме. Нај­за­сту­пље­ни­је вр­сте су граб (би­је­ли и цр­ни), ја­сен, бу­ква и храст.
На пре­ла­зу из­ме­ђу шу­ма и кра­шких по­ља на­ла­зе се па­шња­ци, ко­ји у за­ви­сно­сти од ко­ли­чи­не па­да­ви­на има­ју буј­ну ве­ге­та­ци­ју. Мно­ге тра­ве се ко­ри­сте у ме­ди­ци­ни као ље­ко­ви­то би­ље.
Жи­во­тињ­ски сви­јет је до­не­кле усло­вљен биљ­ним сви­је­том, јер по­је­ди­не жи­во­ти­ње (би­љо­је­ди) су на­ста­ње­ни у биљ­ним ста­ни­шти­ма. Од жи­во­ти­ња нај­ви­ше има ди­вљих сви­ња, зе­че­ва за­тим раз­ли­чи­тих гло­да­ра и ин­се­ка­та, а у пла­нин­ском ди­је­лу ву­ко­ва и ли­си­ца.

ГЕ­О­ЛО­ШКЕ КА­РАК­ТЕ­РИ­СТИ­КЕ
Те­ри­то­ри­ја оп­шти­не Би­ле­ћа је дио ве­ли­ког ме­зо­зој­ског и по­ле­о­ге­ног ком­плек­са спољ­них Ди­на­ри­да. Чи­тав те­рен оп­штин­ске те­ри­то­ри­је из­гра­ђен је од се­ди­ме­на­та ме­зо­зо­и­ка. На­сла­ге квар­та­ра за­сту­пље­не су у Би­лећ­ком, Фат­нич­ком и Да­бар­ском по­љу. Ма­те­ри­јал су до­но­си­ли крат­ки бу­јич­ни то­ко­ви. То су круп­ни­ји и сит­ни­ји сла­бо за­о­бље­ни ко­ма­ди креч­ња­ка, до­ло­ми­та и до­ло­мит­ни пи­је­сак.
Ли­то­ло­шки са­став је ве­о­ма јед­но­ста­ван и за­сту­пље­ни су ра­зни ва­ри­ја­те­ти креч­ња­ка и до­ло­ми­та гор­ње кре­де. Се­ди­мен­ти це­но­ма­на пред­ста­вље­ни су се­ри­јом оди­тич­них и крип­то­кри­стал­них креч­ња­ка. Пру­жа­ју се од Тре­би­шњи­це па пре­ко Ро­го­ши­не и Ви­ду­ше до Ра­ди­мље, и ис­точ­но од Ме­ке Гру­де. Ци­је­ла се­ри­ја је там­носи­ве до сме­ђе бо­је. Креч­ња­ци су је­дри и до­бро усло­је­ни. Де­бљи­на сло­је­ва кре­ће се до 40 цм. Про­це­нат Ca­CO3 у креч­ња­ци­ма до­сти­же и до 98%.
Креч­ња­ци и до­ло­ми­ти за­у­зи­ма­ју до­ми­нант­но мје­сто ме­ђу свим тво­ре­ви­на­ма за­сту­пље­ним на овом под­руч­ју. Ја­вља­ју се на пла­ни­ни Сит­ни­ци и сје­ве­ро­за­пад­ним па­ди­на­ма Ви­ду­ше. Креч­ња­ци се из­два­ја­ју у три сло­ја (пло­ча­сти до­ло­ми­ти са про­слој­ци­ма креч­ња­ка, креч­ња­ци и до­ло­ми­ти са хи­дро­дон­та­ма, креч­ња­ци са ру­ди­шти­ма).
Па­ле­о­ген је на овом под­руч­ју из­дво­јен у ви­ду ви­ше изо­ло­ва­них зо­на. Пред­ста­вљен је сме­ђим, рје­ђе жућ­ка­стим, ла­по­ро­вим и ми­кро-гру­два­стим креч­ња­ком. На­ђе­ни су код Кр­ста­ча ју­жно од Зви­је­ри­не.
Тво­ре­ви­не квар­та­ра су нај­и­зра­зи­ти­је у кра­шким по­љи­ма, мје­сти­мич­но у ве­ћим вр­та­ча­ма, и Би­лећ­ком је­зе­ру. Пред­ста­вље­не су цр­ве­ни­цом, алу­ви­јал­ним и де­лу­ви­јал­ним на­но­си­ма.
Се­ди­мен­ти се­но­на су у под­нож­ју Сит­ни­це, из­ме­ђу пла­не и Фат­нич­ког по­ља, око Се­ли­шта и ју­жно од Да­бар­ског по­ља. Креч­ња­ци има­ју ви­сок са­др­жај Ca­CO3 чак 99%. Де­бљи­на сло­је­ва се кре­ће од 20 цм, док је у ви­шим ди­је­ло­ви­ма де­бљи­на и до 1 ме­тра.
Алу­ви­јал­ни на­но­си су у ши­рем под­руч­ју Да­бар­ског и Фат­нич­ког по­ља и Би­лећ­ког је­зе­ра. Они су у об­ли­ку шљун­ка и пи­је­ска у ко­ји­ма се ја­вља­ју ма­ле ко­ли­чи­не пје­ско­ви­тих гли­на.
Т­ер­ит­ор­ија о­пшт­ине Б­ил­ећа се н­ал­ази на пр­ел­азу Н­иске и В­ис­оке Хе­рц­ег­ов­ине, о­дн­осно Х­ум­ина и Р­уд­ина. Ово по­дру­чје пр­ип­ада д­иј­елу сп­ољ­ашњих Д­ин­ар­ида и пре­дст­авља т­ипи­чно х­ол­окр­ашно по­дру­чје. Х­ол­окраш је г­оли, д­уб­оки и „љути“ краш к­оји се о­дл­ик­ује свим п­ов­рши­нским и по­дзе­мним кр­ашким о­бл­иц­има. Од в­ећих мо­рфол­ошких о­бл­ика и­ст­ичу се пл­ани­нски в­ије­нци Б­аба на сј­ев­еру, В­ид­уша и Си­тн­и­оца на ј­уг­оз­ап­аду. Пл­ани­нски в­ије­нци се пр­уж­ају пра­вцем сј­ев­ер­оз­апад-ј­уг­о­исток. М­икр­ор­еље­фни о­бл­ици (в­рт­аче, шкр­апе, п­ећ­ине и ув­але) н­аст­али су под ут­иц­ајем е­гз­ог­ених пр­оц­еса. П­ој­ач­аном ве­рт­ика­лном ер­оз­ијом у з­ав­исности од л­ит­ол­ошког с­аст­ава и те­кт­он­ике, ств­ор­ена су кр­ашка п­оља (Д­аба­рско и Фа­тни­чко).
Д­ен­уд­ац­и­они о­бл­ици р­ељ­ефа н­аст­ају дј­ел­ов­ањем м­ех­ани­чког и х­еми­јског ра­сп­ад­ања ст­иј­ена, п­ов­рши­нским и л­ин­еа­рним сп­ир­ањем и кл­из­ањем. Као пр­одукт дј­ел­ов­ања д­ен­уд­ац­и­оних пр­оц­еса ј­ављ­ају се р­азни о­бл­ици ст­иј­ењ­ака и с­ип­ара, ер­од­ир­ане п­ов­рш­ине, ер­ози­вне бр­азде, р­ов­ине, в­од­од­ер­ине и ј­ар­уге.
Пр­оцес кр­ашке ер­оз­ије из­аз­ива и п­осе­бне х­идр­ол­ошке о­дн­осе у кре­чња­чким т­ер­ен­има. На п­ов­рш­ини вл­ада бе­зво­дност, р­ије­чни т­ок­ови су р­ије­тки. Сп­ир­ање је и­зр­аж­ено а п­он­ир­ање в­оде у ун­утр­ашњост кре­чњ­ака је в­ел­ико.
Д­ел­ув­ија­лни н­ан­оси се ј­ављ­ају у в­иду о­дл­омљ­ених д­иј­ел­ова кре­чњ­ака и д­ол­ом­ита у по­дру­чју Б­иле­ћког ј­ез­ера.