БИЛЕЋА – НАД ИЗВОРОМ
ТРЕ­БИ­ШЊИ­ЦЕ

Ре­че­но је већ да су гра­до­ви као и љу­ди: има­ју сво­је име (често за­го­нет­но и та­јан­стве­но), има­ју кон­ти­ну­и­тет жи­вље­ња и збивања, има­ју сво­ју би­о­гра­фи­ју и ис­пи­су­ју сво­је ме­мо­а­ре, зна­ју да се ра­ду­ју и па­те... Има­ју сво­је је­дин­стве­но ли­це и бо­ре на че­лу, има­ју сво­је ср­це и ду­шу!
Баш као и љу­ци, и гра­до­ви зна­ју би­ти бо­га­ти и ис­пу­ње­ни сна­гом и пу­но­ћом жи­во­та, или су вјечно бле­ду­ња­ви и на иви­ци пре­жи­вља­ва­ња. А не­ки опет под­сје­ћа­ју на онај до­бро по­зна­ти тип љу­ди и до­ма­ћи­на код ко­јих се не зна гдје је за­и­ста гра­ни­ца између бо­гат­ства и си­ро­ма­штва, у че­му му је сна­га а у че­му патња, гдје по­чи­ње пје­сма а гдје ту­го­ван­ка... И, мо­жда, баш та­кви, и љу­ди и гра­до­ви, има­ју нај­ви­ше ре­ал­не сна­ге и оног ства­ра­лачког, здра­вог на­гон­ског, да се бо­ре и оп­ста­ју. За­то су, мо­гло би се ре­ћи, (опет као и љу­ди) нај­здра­ви­је оне сре­ди­не, оне ва­ро­ши­це, ко­је ни­су по­тро­ши­ле свој исто­риј­ски сјај, али су би­ле до­вољ­но при­суг­не на путу и жи­вот­но­сти исто­ри­је да им ли­це не би би­ло бле­ду­ња­во и ма­ло­крв­но.
Би­ле­ћа, ва­ро­ши­ца у са­мом ср­цу срп­ске Хер­це­го­ви­не, срећом, а и бо­гат­ством укуп­ног исто­риј­ског, ет­но­ло­шког, топографског и кул­ту­ро­ло­шког ми­љеа, си­гур­но спа­да баш у ову посљедњу гру­пу ра­за­су­тих крај­пу­та­ша ши­ром срп­ских зе­ма­ља.
Ни­ко по­у­зда­но не зна ка­да је пр­ви пут из­го­во­ре­но и усвојено име Би­ле­ћа, ка­да је у на­ро­ду за­жи­вје­ло. И баш то чу­де­сно име јед­ног гра­да (и оп­шти­не) кри­је у се­би раз­ли­чи­та ту­ма­че­ња, ра­за­пе­та на стру­ни из­ме­ђу исто­ри­је и ле­ген­де.
Нај­ста­ри­ји до­ку­мент ко­ји је до са­да про­на­ђен (проф. Новак Ман­дић Студо – Зе­мља зва­на Гац­ко) да­ти­ра из 1285. го­ди­не: „По­ми­ње се не­ки Ро­син из Би­ле­ће (de Bel­lec), што опет исти аутор до­во­ди у ве­зу са Бе­љом и Бе­љи­ћи­ма (на­во­де­ћи да је ве­ли­ки жу­пан Па­вле Бе­љић умро 968. г). Ра­ни­је утвр­ђе­ње на истом локалитету ко­је се, пре­ма до­ку­мен­ти­ма из вре­ме­на ца­ра Маврикија, ме­ђу че­тр­де­сет сру­ше­них гра­до­ва (сру­ши­ли су их Сло­ве­ни и Ава­ри 598.) на­во­ди као „Бал­ки
или Баљ­ке“, те ко­ин­ци­ден­ци­ја Бе­ља и Бе­љи­ћи, до ду­бро­вач­ког „de Bel­lec“, можда до­ста сми­сле­но упућује на из­вор име­на Би­ле­ћа. Не­ки твр­де ка­ко је Би­ле­ћа, будући да је ни­кла над са­мим из­во­ри­ма Тре­би­шњи­це (би­ла су два извора) до­би­ла име пре­ма би (два) ле­ће (из­во­ри). Ако је та­ко, он­да би­смо и мо­гли опро­сти­ти они­ма ко­ји упор­но по­гре­шно мијењају ову име­ни­цу као да је мно­жи­на: код Би­ле­ћа, у Би­ле­ће, Билећама, умје­сто код Би­ле­ће, у Би­ле­ћи, пред Би­ле­ћом. На­род, ко­ји не­у­мит­но има и сво­ју исти­ну, ка­же: кад су ду­бро­вач­ки тр­гов­ци с ка­ра­ва­ни­ма па­да­ли на ко­нак у ово ма­ло и си­ро­ма­шно мје­сто, на пи­та­ње сво­јих при­ја­те­ља ка­ко је би­ло, ре­кли би: „А, ето, би ле­ћи“ (има­ло се гдје пре­ко­на­чи­ти). И та­ко на­ста име Би­ле­ћа.
Осмог сеп­тем­бра 1388. го­ди­не, срп­ској исто­ри­ји и ле­ген­ди до­бро по­зна­ти вој­во­да Влат­ко Ву­ко­вић, до­че­као је у Билећком по­љу Ша­хин-па­шу и пот­пу­но уни­штио тур­ску вој­ску. Био је то пр­ви по­раз Ту­ра­ка на Бал­ка­ну, на­што су Би­ле­ћа­ни ве­о­ма по­но­сни, а на­род је у свом усме­ном теф­те­ру за­би­ље­жио: Ума­као Ша­хин-па­ша са све­га не­ко­ли­ко дру­га у Стам­бол и, прав­да­ју­ћи се пред згра­ну­тим султа-ном ре­че: „Не знам, че­сти­ти Па­ди­ша­ху, шта је би­ло са сил­ном вој­ском – знам да би и ле­ће и вој­во­да Влат­ко!“ И та­ко Би­ле­ћа на још је­дан на­чин до­би име и код на­ро­да и код Ту­ра­ка. Ка­ко та­да – та­ко и да­нас.
Има, ме­ђу­тим, раз­ми­шља­ња ко­ја, због оног на­шег словенског и срп­ског те­ме­ља и је­зи­ко­сло­вља, и ми нај­ра­ди­је прихватамо. На са­мом из­во­ру не­ка­да­шње ље­по­ти­це Тре­би­шњи­це, причају и да­нас ста­ри­ји Би­ле­ћа­ни, по­сто­ја­ло је на­ро­чи­то ка­ме­ње, ука­лу­пље­но и из­ли­за­но од вре­ме­на, на ко­ме су же­не и дје­вој­ке из око­ли­не „би­је­ли­ле плат­но“. Чак се зна­ло да се на Св. Јо­ва­на (Св. Јо­ван у ју­лу – Ивањ­дан), ка­да се дје­во­јач­ко ру­во из­но­си­ло да га јо­вањ­ско сун­це огри­је и опле­ме­ни, на из­во­ру Требишњице ско­ро на ри­ту­ал­ном ни­воу „плат­но би­је­ли­ло“ и сва­ка­ко рађао и до­гра­ђи­вао је­дан од оних дра­гу­ља ко­је би­ље­жи и на­род­на по­е­зи­ја. Да­кле, би­је­ли­ти – Би­је­ле­ћа а ка­сни­је упро­шта­ва­њем – Би­ле­ћа.
Но, ка­ко год да је, овај сим­па­тич­ни гра­дић је си­гур­но најмлађе на­се­ље на подручју данашње исто­и­ме­не оп­шти­не. Већ споменути Баљ­ци по­сто­ја­ли су, ка­ко ре­ко­смо, и при­је Сло­ве­на, а при­је Би­ле­ће са­гра­ђе­но је и утвр­ђе­ње То­рич ко­је је би­ло значајна тач­ка на сред­њо­вје­ков­ном „цар­ском дру­му“ из уну­тра­шњо­сти Бо­сне и Ср­би­је, пре­ко Фо­че, Тјен­ти­шта и Гац­ка, па до Дубровника и При­мор­ја. Ако се вра­ти­мо у пра­и­сто­ри­ју, сли­је­ди­ће­мо налазишта ко­ја свје­до­че о ци­ви­ли­за­ци­ји и на­се­љи­ма још из неолита. То ста­ро раз­до­бље ових пред­је­ла, чи­ни нам се, нај­те­ме­љи­ти­је је про­у­чио мр Че­до­мир По­по­вић Зе­но, чи­је на­во­де до­но­си­мо у са­же­том об­ли­ку: Пра­и­сто­риј­ски ту­му­ли, гра­ди­не и гро­ми­ле (преко 1400 на под­руч­ју би­лећ­ке оп­шти­не), ја­сно ука­зу­ју на континуитет жи­вље­ња и гу­сто­ћу ста­нов­ни­штва на овим про­сто­ри­ма од нај­ра­ни­јих вре­ме­на. По­по­вић ис­ти­че да су нај­ста­ри­ји ста-новници би­ли Де­ре­ми­сти чи­је је сје­ди­ште би­ло на под­руч­ју да­на­шњих Ора­хо­ви­ца (се­ло на прав­цу Би­ле­ћа – Да­бар). Пр­ви пи­са­ни из­вор је нат­пис у ка­ме­ну из 1. ви­је­ка н. е. (79–84. г.) и го­во­ри о обнављању мо­ста на ри­је­ци Тре­би­шњи­ци код Па­ни­ка. Из истог извора се ви­ди да је Па­ник (рим­ски Ле­у­си­ни­јум) био сре­ди­ште цијеле ове обла­сти у ври­је­ме Рим­ског цар­ства. Пре­ма не­ким дру­гим из­во­ри­ма сâм Па­ник је до­био име пре­ма бо­гу Па­ну и у овом мјесту је био ка­мен за ко­ји се сма­тра­ло да је жр­тве­ник том божан-ству (вје­ро­ват­но из сло­вен­ског ми­то­ло­шког на­сље­ђа). Ово насеље, на­жа­лост не­до­вољ­но ис­пи­та­но, и да­нас по­то­пље­но во­да­ма Би­лећ­ког је­зе­ра, у сво­јим рас­ко­шним мо­за­и­ци­ма и ар­хи­тек­ту­ри са пр­вим сим­бо­ли­ма хри­шћан­ства из по­чет­ка н. е., од­ни­је­ло је за­у­ви­јек мно­ге тај­не јед­ног вре­ме­на.
Ка­да су сло­вен­ска пле­ме­на нај­при­је до­спје­ла на ова подручја, ка­ко се сма­тра, за­те­кла су, на­ро­чи­то на под­руч­ју Ми­ру­ша, вла­шка но­мад­ска пле­ме­на ко­ја су се вре­ме­ном сто­пи­ла са Словенима. Ети­мо­ло­ги­ја и не­ких да­на­шњих би­лећ­ких пре­зи­ме­на, то­по­ни­ми, па и из­вје­сни оби­ча­ји, вје­ру­је се, има­ју упо­ри­ште из тог вре­ме­на „над­ја­ча­ва­ња сло­вен­ског ге­на“.
И у сред­њо­вје­ков­ном пе­ри­о­ду под­руч­је да­на­шње Би­ле­ће, па и ово на­се­ље, чи­ни зна­чај­но рас­кр­шће пу­ге­ва и ка­ра­ва­на и дио је Вој­вод­ства Све­то­га Са­ве. Ври­је­ме сте­ћа­ка и крај­пу­та­ша и њихових до­вољ­но не­ис­тра­же­них гра­ди­те­ља та­ко­ђе је оста­ви­ло видан траг. Да­ље, и овај крај је ди­је­лио суд­би­ну јед­ног вре­ме­на и упам­тио име­на као што су: Сан­даљ Хра­нић, кнез Па­вле Раденовић, по­ро­ди­це и пле­ме­на Ми­ри­ло­ви­ћи, Ми­ру­ши­ћи, Предојевићи, Па­вло­ви­ћи итд.
Та бур­на и, као и обич­но, још до­вољ­но не­ис­тра­же­на времена пре­ки­нуо је до­ла­зак Ту­ра­ка 1465. па на­да­ље, на­жа­лост, ско­ро пет ви­је­ко­ва. Ври­је­ме ро­бо­ва­ња и сва­ког на­за­до­ва­ња под утицајем јед­не, за српски на-род, исто­риј­ски де­струк­тив­не ци­ви­ли­за­ци­је, срп­ском православном на­ро­ду у сва­ком по­гле­ду су­прот­ста­вље­не, као да је окаменило сва­ки зна­чај­ни­ји ко­рак и на­пре­дак. Би­ле­ћа (и тур­ски Би­лек) сто­ти­на­ма го­ди­на та­во­ри­ла је на ни­воу ка­са­би­це и, из по­зна­тих стра­те­шких раз­ло­га и не­мир­не гра­ни­це пре­ма Цр­ној Го­ри, мно­го ви­ше била позната као зна­чај­но вој­но упо­ри­ште тур­ске вој­ске.
Док су кроз Би­лек про­ла­зи­ли ка­ра­ва­ни и вој­ске, цвје­та­ла је српска ду­хов­ност на се­лу. Мо­жда је упра­во та окол­ност одр­жа­ла дух и ду­хов­ност и овог кpa­ja, уокви­ре­не у заједнички рам са хајдуцима и уско­ци­ма, еп­ском по­е­зи­јом и бес­крај­ном и стал­но рас-тућом на­дом да ће јед­ном осва­ну­ти ју­тро сло­бо­де. Би­ле­ћа­ни су ту вје­ков­ну че­жњу за сло­бо­дом угра­ди­ли у број­не бу­не а за­јед­но са оста­лом бра­ћом Хер­це­гов­ци­ма и Цр­но­гор­ци­ма кру­ни­са­ли сјајном по­бје­дом на Ву­чи­јем до­лу 1876. го­ди­не ка­да је тур­ска вој­ска пот­пу­но раз­би­је­на и ко­нач­но на­го­ви­је­ште­но осло­бо­ђе­ње од Турака.
На не­сре­ћу, од­лу­ка­ма Бер­лин­ског кон­гре­са, и Би­ле­ћа је припала Аустро-Угар­ској. Хро­ни­ча­ри, ме­ђу­тим, би­ље­же да је модерна и моћ­на мо­нар­хи­ја и у овом кра­ју учи­ни­ла на­пре­дак у сва­ком по­гле­ду. По­ред мо­дер­ни­за­ци­је на вој­ном пла­ну и пр­вих пра­вих за­че­та­ка јед­не мо­дер­не ка­сар­не и гар­ни­зо­на, чи­ји ће континуитет тра­ја­ти уз­ла­зно и до да­нас, за­хва­љу­ју­ћи но­вим усло­ви­ма и раз­во­ју ов­дје је отво­ре­на и пр­ва шко­ла 1880. го­ди­не под на­зи­вом „Срп­ска пра­во­слав­на основ­на шко­ла“. Са­мо дви­је го­ди­не касније, ка­ко би­ље­жи проф. Бран­ко Џе­ле­то­вић (Билећки крај у годинама Пр­вог свјетског ра­та) био је из­гра­ђен но­ви це­стов­ни пут на прав­цу Гац­ко-Би­ле­ћа-Тре­би­ње, а на стра­те­шки ва­жним узвишењима по­ди­жу се мо­дер­на утвр­ђе­ња и фор­ти­це. Цр­на Го­ра је и овог пу­та за за­во­је­ва­че при­јет­ња, а за до­ма­ће ста­нов­ни­штво источник на­да­ња и сло­бо­де. Би­ле­ћа, као на­се­ље­но мје­сто, по­чи­ње ли­чи­ти на ур­ба­ну сре­ди­ну, раз­ви­ја­ју се тр­го­ви­на и за­на­ти...
Па и по­ред све уз­ви­ше­но­сти и нео­спор­ног на­прет­ка та­да­шње модер-не Аустро-Угар­ске, ње­не тех­ни­ке и уре­ђе­но­сти, на­род ипак осје­ћа сву пер­фид­ност и опа­сност по сво­је на­ци­о­нал­но би­ће и од­га­ја сна­ге от­по­ра, при­је све­га у про­свје­ти и кул­ту­ри. Та­ко је и у Билећи 1903. го­ди­не осно­ва­но Срп­ско про­свјет­но и кул­тур­но друштво „Про­свје­та“. На осно­ву при­ку­пље­не до­ку­мен­та­ци­је ви­ди се да је Срп­ска на­род­на чи­та­о­ни­ца, од­но­сно „Про­свје­та“, има­ла вр­ло зна­чај­ну уло­гу ба­ве­ћи се кул­ту­ром и тра­ди­ци­јом овог кра­ја и срп­ског на­ро­да уоп­ште. Упра­во на тим те­ме­љи­ма СПКД „Просвјета“ и да­нас ула­же се­бе ка­ко би се срп­ско про­свјет­но, срп­ско кул­тур­но и ду­хов­но уз­ди­гло и об­но­ви­ло.
Овај ум­ни крај је од­њи­хао јед­ног Јеф­та Де­ди­је­ра, по­зна­тог ет­но­ге­о­гра­фа из Цви­ји­ће­ве шко­ле, дао Вла­ди­ми­ра Га­ћи­но­ви­ћа и мно­ге чла­но­ве „Мла­де Бо­сне“... Би­ље­жи­мо, да­ље, да је породица Мер­ће­па оста­ви­ла зна­ча­јан траг у кул­ту­ри Би­ле­ће с по­чет­ка овог ви­је­ка (пр­ва фо­то­гра­фи­ја у та­да­шњој БиХ сни­мље­на је у Би­ле­ћи за­хва­љу­ју­ћи Мер­ће­пи­ма). Би­ле­ћа­ни ће вам ре­ћи да су из ове ва­ро­ши­це чак два филмска великана, два оскар-овца: Мла­ден Се­ку­ло­вић (Карл Мал­ден), а ов­дје је рођен и Ду­шан Ву­ко­тић ... и ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти да на­по­ме­ну ка­ко је онај бар­јак ко­ји се да­нас чу­ва у Двор­цу кра­ља Ни­ко­ле на Це­ти­њу (сав из­ре­ше­тан од тур­ских кур­шу­ма) но­сио и вој­во­да Глигор Ми­ли­ће­вић у већ по­ме­ну­тој би­ци на Ву­чи­јем до­лу. С поносом ће ци­ти­ра­ти и ана­те­ми­са­не ри­је­чи ве­ли­ког пи­сца Меше Селимовића: „Ја сам по­ри­је­клом из ма­лог се­ла Врањ­ска, од Ву­јо­ви­ћа у би­лећ­кој оп­шти­ни“. Ов­дје вриједност чо­вје­ка има не­пот­ку­пљи­ву ци­је­ну!
Но, ка­да је о Би­ле­ћи ри­јеч, не сми­је­мо ола­ко пре­ско­чи­ти Пр­ви свје-т­ски рат. Већ на са­мом по­чет­ку и Би­ле­ћа има „сво­ју оду вје­ша­ли­ма“ о че­му го­во­ри спо­ме­ник пред са­бор­ним хра­мом Св. Са­ве. Би­ле­ћа­ни су сти­гли и до број­них кон­цен­тра­ци­о­них лого-ра (Арад, До­бој, Шо­проњ, Не­жи­дер). Ова оп­шти­на предњачи у од­но­су на дру­ге хер­це­го­вач­ке оп­шти­не у бро­ју „со­лун­ских до­бро­во­ља­ца“. Ско­ро је не­вје­ро­ват­но да­ је 861 Би­ле­ћа­нин на страшном мје­сту по­сто­јао у ври­је­ме „гол­го­те и вас­кр­са“ Ср­би­је и српског на­ро­да по­чет­ком овог ви­је­ка. И тра­ги­ка Дру­гог свјет­ског рата оста­ви­ла је ду­бо­ке бра­зде у овом кра­ју. На­жа­лост, јед­на од ту­жних асо­ци­ја­ци­ја за оне ко­ји су за Би­ле­ћу тек чу­ли је­сте и Корићка ја­ма, ја­ма Го­лу­бин­ка (ко­јег ли ци­ни­зма у име­ну!), гдје је смрт на­шло пре­ко 170 Ср­ба, нај­ви­тал­ни­јег ди­је­ла ста­нов­ни­штва Ко­ри­та, Бре­сти­ца и окол­них се­ла.
Ка­сни­је, као што је и уобичаје-но, ни тра­ги­ка бра­то­у­би­ла­штва ни­је за­о­би­шла овај крај. Послије за­вр­шет­ка ра­та, би­лећ­ка ка­сар­на је пре­тво­ре­на у по­зна­ти затвор за ин­фор­мби­ров­це, да би, на­кон овог ту­жног вре­ме­на, уистину по­ста­ла чу­ве­ни вој­ни цен­тар за обу­ку ре­зер­вних офи­ци­ра пје­ша­ди­је. Од ше­зде­се­тих го­ди­на, па на­да­ље и овај крај је доживио пра­ви про­цват у раз­во­ју ин­ду­стри­је, ин­фра­струк­ту­ре, образовања и кул­ту­ре. Та­ко су, по­ред већ по­ме­ну­те Шко­ле ре­зер­вних офи­ци­ра пје­ша­ди­је, сна­жни епи­те­ти овог гра­ди­ћа по­ста­ли ТК „Би­ле­ћан­ка“, Ков­ни­ца, Млин и мно­ге дру­ге организације и уста­но­ве. У истом овом вре­ме­ну је (и не са­мо Билећа) оста­ла без јед­не од нај­љеп­ших ри­је­ка на сви­је­ту – без би­стро­вод­не и рас­ко­шне ри­је­ке Тре­би­шњи­це, те вра­го­лан­ке и љепотице, о ко­јој са­га би­ва све сна­жни­ја што ври­је­ме ви­ше одмиче. Сав је­дан сви­јет, сви­јет пи­то­мих Ми­ру­ша и Че­пе­ли­це, ота­да је у бје­ло­свјет­ском ра­су­лу, у за­ту­ре­ној при­чи под во­да­ма Билећког је­зе­ра, нај­ве­ће вје­штач­ке аку­му­ла­ци­је на под­руч­ју Ре­пу­бли­ке Срп­ске и мно­го ши­ре.
Та­да су по­то­пље­ни и вје­ков­ни те­ме­љи ма­на­сти­ра Добрићево и Ко­си­је­ре­во, по­диг­ну­тих још у 13. ви­је­ку у исто­и­ме­ним мјестима ко­ја је са­мо ри­је­ка ди­је­ли­ла. Два вје­ков­на бра­та, цен­три кул­ту­ре и ду­хов­но­сти, за­ло­ге оп­стан­ка и на­да­ња срп­ског на­ро­да кроз ви­је­ко­ве, раз­дво­је­ни су „ве­ли­ким по­то­пом“ и оти­шли сваки у сво­ју са­мо­ћу. До­бри­ће­во је пре­се­ље­но у Орах на тзв. „на­шу стра­ну“ а Ко­си­је­ре­во на Пе­тро­ви­ће у Цр­ну Го­ру „иза гра­ни­це“. Ка­да је ве­че мир­на и ти­ха, зву­ци до­бри­ћев­ских и ко­си­је­рев­ских зво­на се су­сре­ћу и брат­ски гр­ле не­гдје из­над је­зе­ра као свјетлуцави мост пре­ко за­ми­шље­не ли­ни­је ко­ју не­ки зо­ву „гра­ни­ца“.
По­гле­да­мо ли и ону дру­гу стра­ну жи­во­та нам на­су­шног, не мо­же­мо за­о­би­ћи чи­ње­ни­цу да је баш ова игра во­де и ка­ме­на – извор бу­дућ­но­сти и жи­вље­ња у Би­ле­ћи и ши­ре. Ге­о­стра­те­шки смјештена у са­мом цен­тру „гор­њих хо­ри­зо­на­та“, на ли­ни­ји јед­ног од нај­зна­чај­ни­јих хи­дро­е­нер­гет­ских по­тен­ци­ја­ла, на по­те­зу Невеси-ње, Да­бар, Фат­ни­ца, Би­ле­ћа, Тре­би­ње и Плат код Ду­бров­ни­ка, Би­ле­ћа, у ства­ри, свој раз­вој и за­сни­ва на тим прет­по­став­ка­ма. Стру­ја, као енер­ги­ја бу­дућ­но­сти, би­ће основ­на жи­ла ку­ца­ви­ца раз­во­ја овог кра­ја. Во­да, ето, та­мо гдје је ни­ка­да ни­је до­ста, постаје из­вор жи­во­та и на­прет­ка.
У овом по­сљед­њем ра­ту Би­ле­ћа­ни су, до­сљед­ни тра­ди­ци­ји и ама­не­ту пре­да­ка, хра­бро бра­ни­ли род­ни ка­мен. Од Ја­блан Дола на крај­њем ју­гу ли­ни­је фрон­та, ко­ју је др­жао Хер­це­го­вач­ки корпус, до Не­ве­си­ња и Тре­ска­ви­це, ши­ром дру­гих те­шких ра­ти­шта у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, жи­во­те је оста­ви­ло пре­ко 150 бо­ра­ца а многи су до­ни­је­ли ра­не као свје­до­чан­ство и по­ру­ку ко­ли­ко се ов­дје не­по­штед­но бра­ни сло­бо­да.
Да­нас овај гра­дић, под те­ре­том послијератних година и тегобом по­рат­них не­да­ћа, као и други ши­ром Срп­ске, жи­ви и уз­ди­же се, ста­са и од­у­пи­ре се, не за­бо­ра­вља­ју­ћи ци­је­ну до­сто­јан­ству и традицији.
Ако же­ли­те осје­ти­ти ње­го­ву ду­шу, на­ћи ће­те је: ме­ђу насмијаним вој­ни­ци­ма што су­бо­том и не­дје­љом из­ла­зе у град, у руменилу гим­на­зи­јал­ки ко­је им сти­дљи­во уз­вра­ћа­ју осми­је­хом; наћи ће­те је у школ­ским дво­ри­шти­ма, у ноћ­ним свје­тиљ­ка­ма што про­ви­ру­ју ис­под гу­стих кро­ша­ња ли­па... На­ћи ће­те је и у свјежем цви­је­ћу ко­је Би­ле­ћа­ни ре­дов­но до­но­се на сјај мер­ме­ра у градском гро­бљу и при том ни­ка­да не за­о­би­ђу свог ба­ћу­шку, мла­дог Сер­ге­ја Ме­ле­шка, Ру­са ко­ји се за­јед­но бо­рио и по­ги­нуо са њиховим си­но­ви­ма у по­сљед­њем ра­ту... Осје­ти­ће­те не­ми­нов­но да је ду­ша ово­га гра­да и у про­свје­ти и кул­ту­ри ко­јој се ов­дје по­кла­ња ве­ли­ка па­жња, а сва­ка­ко, не про­пу­сти­те да ослу­шне­те и шум Тре­би­шњи­це не­гдје у ду­би­на­ма Би­лећ­ког је­зе­ра.